obicna prica...

Veoma sam vedra osoba. Retko kad bi me neko sreo namrgođenu, a i kad sam namćorasta gledam da to preguram sama sa sobom. Kao što ne podnosim da me neko ozrači negativnom energijom, tako ni ja ne volim da je širim kad zapadnem u neku dubiozu...Zatvorim se i čitam, prošetam moje kučiće ili u miru svoje sobe pijem kafu i palim jednu za drugom....

Ali poslednjih dana, poleteli neki leptirići pa mi ne daju mira. Osmeh ne silazi sa lica, ali je nekako drugačiji-tako mi kažu. A i ima razloga....Pisamce i njegovo ime na displeju izmame mi smejuljak u uglu usana, totalno meni nesvojstven. Postajem nežna i razdragana posle razgovora i viđenja sa njim...moja majka kaže ( ma šta god joj to značilo) da u poslednje vreme može sa mnom i normalno da se razgovara...a ja sam ustvari toliko odsutna, da jedva kroz maglu mogu da se setim o čemu mi je pričala. Mama, ne zameri.

E ovako to izgleda....da plastično objasnim. Na hiljade šarenih balona je poletelo..kao u onom animiranom filmu UP, kada gomila balona podigne kuću...Njihove boje su jarke, da bole oči. i sve to zato što ih je on uneo u moj život....I hvala mu na tome. 

Pozitivno sam se iznenadila kada sam uhvatila sebe sa leptirićima u stomaku. Mislila sam da meni to više ne može da se desi...28 godina nije puno, a nije ni za bacanje, ali je 5 godina zajedničkog života sa nekim učinilo svoje, učinilo da se malo izgubim u prostoru i vremenu i zaboravim kako izgleda FLY SO HIGH...

i zato NJEMU hvala, što sam videla da ipak postoji ono nešto i da nisam skroz otupela, i hvala što mi je pomogao da ojačam veru u sebe....

Ali jednu sitnicu sam uvidela malo kasno-on jeste doneo te balone i pustio ih u moj život, ali je u ruci krio iglicu kojom buši jedan po jedan.....Jbg....Život ipak nije prava linija!