obicna prica...

Danas, u toku sastanka, poslovni partner počinje da kija do iznemoglosti....suze mu krenule. Pružam mu maramicu, a on meni ironično odgovara: "Pitam se koliko će to da me košta?". Nemo ga posmatramo svi u sali za sastanke, da bi nakon upotrebe te iste maramice, preleteo pogledom po kancelariji i samo rekao: "Pa kad od šarmantne žene nešto dobijete, to će skupo da vas košta. Ništa nije besplatno!"

Ostala sam, blago rečeno, šokirana. i to me je nateralo da malo razmišljam...Gde je nestala prosta ljubaznost? Da li je moguće, da kad god nešto nekome učinimo, ma koliko to bilo malo ili veliko očekujemo nešto zauzvrat? Zašto, uostalom, i ta druga strana ne misli da smo to jednostavno uradili bez ikakvih daljih očekivanja i bez zadnjih namera?

Moja kuma ima teoriju da su ljudi jednostavna bića koja se bore za goli opstanak i ma koliko to meni bilo strašno da prihvatim, jednostavno sve što uradimo-radimo iz koristi. Ja sa tim ne mogu i ne želim, u krajnjoj instanci, da se pomirim!!!

Kada nešto pružim, dam, poklonim - to radim zato što tako osećam i bez namera ili očekivanja da druga strana uzvrati na bilo koji način. Nije mi teško da pomognem potpunom neznancu na ulici, osećam se sjajno kada sklonim neku kucu sa ulice i za mene je neprocenjiv osmeh ljudi koje volim, koji uspem da im izmamim nekom sitnicom (ili velikom stvari). Mada, na kraju kad sagledam, to i jeste iz neke koristi. Ali ne materijalne ili nešto tome slično. To je moja lična satisfakcija i ono što čini da se ja bolje osećam. A na tu korist pristajem i rado je prihvatam!

U suštini, poenta i jeste pomoći i podariti radost onima koji ti ne mogu uzvratiti....i ako to učini da se osećaš ispunjeno i radosno, bar na trenutak, znači da ipak vredi....