obicna prica...

Moja Anuška je čudo...danas me po koji put iznenadila koliko ume da bude jaka. Ima ona svojih momenata kada poklekne, ali kao feniks opet se uzdigne i idemo dalje.

Pre 3 godine dijagnostikovan joj je karcinom dojke. Naravno, napad panike, hiljadu i jedna misao kroz glavu, ali čvrsto se držala. Umesto mi nju da tešimo, ona je nama (svojoj okolini) bila podrška. Puna pozitivne energije i uvek sa osmehom uz rečenice kako će njoj biti bolje i ako je Aca (njen mužić) do sad nije ubio, pa neće ni jedan rak to uspeti.

Odstranjena joj je dojka, i krenule su hemoterapije i zračenje. Izuzetno je teško podnosila fizički, ali psihički nije posustajala. I stalno je govorila kako ima još najmanje 27  stvari u životu koje bi želela da uradi. Zašto baš 29? zato što je imala toliko godina.... I pregurali smo to. I nastavila je da živi srećno...do jutros.

Jutros joj je doktor saopštio da joj je karcinom zahvatio štitnu žlezdu i da bi najbolje bilo da se odstrani u najkraćem vremenskom periodu. E, pa to je već previše! Na kratko smo razgovarale telefonom i opet je ona meni govorila kako će biti sve u redu i kako je ona jača od svega toga.

Sad se psihički pripremam da odem do nje i pogledam je u oči. Imam utisak da će mi se srce pocepati kad je budem videla...Kako i dokle više? Samo se pitam...

I krećem, jer znam da me nestrpljivo čeka...samo da je zagrlim. i znam da će mužu dati slobodno veče, kako bi nas dve bile same i kako bi se isplakala, kao i prvi put...Ali borićemo se! i znam da ćemo opet pobediti. Jer, jednostavno tako MORA!!! Pa, nemam ja 5 sestara....samo jednu!